Govore da se plavi rak raširija i oko Stona. Da je zeznut za poludit. Doša iz Amerike. Kauboj! Evo i nas doli, pošli ga obać. Čujemo i da je delicija u sebe doma. Ajde, kad ti život pruži limun, napravi limunadu.
– Evo mi mali kaziva: “Tata, oni Kinezi s mosta tri burse rakova nahvatali! Svi sretni, tuku se nogama u guzicu!” Znaju oni za raka, to je njima delicija – govori nan Vlatko Cvjetanović čisteć inćune, marinirat će ih za obid.
– Jedno kliješto mu slomiš i onda ti se on presvlači, baci onaj stari oklop i metne novi, pa je mekan i samo ga baciš na gril. Tako rade Amerikanci – viče Vlatkov brat Ivica, a svi ga zovu Hugo.
Čovik je ribar, zna sve o raku. Kaže, valja pazit kad ga vataš, lako se zajebat. Pođu mu ljudi rukon za zadnje noge, ko što vataju domaće rakove, al ovaj plave krvi zavrati onaj krak sebi priko leđa i gotov si:
– Jes, vjeruj mi, prst će ti otkinut, da vidiš kolka su mu kliješta!
– Ne moš virovat! A je li ukusan?
– Meni je bolji od jastoga! Jastog je mrvu gumenkast, a ovaj “amerikanac” je mekši, ima vlaknasto meso, ukusniji je. Ime mu je atlantski plavi rak, brz ko strijela i sve mu ovde odgovara: nema neprijatelja, dosta je sitne ribe po plićaku, krije se u travi, vreba i lovi. Može imat i preko pola kile.
Inače, ne da je jestiv, nego se ovaj rak smatra specijalitetom, tako da je preporuka: ako ga ulovite, ni slučajno ga ne bacajte, nego ga pripremite na jedan od naših poznatih načina, čime ćete sljubili dalmatinske recepte i američku sirovinu.
Cijeli članak možete pročitati na: slobodnadalmacija.hr
Foto: Pixabay