– Znaš ti Toni da je danas toliko svita na Pazaru da ne možeš ni iglicu baciti, a da ne ubode čovika.
– Ma ajde, nije baš tliko da iglica ne može past?
Je, viruj mi, ja i Jozina samo otišli do Mondove gostione popit kavu, morali smo po ure ići od Vide do Monda, a to ti je sve u sto metara.
– Pa zašto nisi popio kavu u Boška, tamo uvik piješ?
– Pa eto, išli vidit šta su donili oni iz Mesihovine, jesu li im dobri kumpiri, a bilo je i trvenog slanog sira. Jozina nije moga odoliti, kupio po kila i bogme, lipo marenda.
– Ko da mu je prvi put, moj Leone, veli Toni.
Ovako jedne davne sride započe jutarnji razgovor u poznatoj imotskoj brijačnici šjor Tona Tadića. Okupi se tu svako jutro krema imotskih muških ćakulona da se prepriča što se to sinoć i jutros događalo u Imotskom.
– Leon viče, ljudi, ljudi, jutros nova priča pala je, reče šjor Toni, brijući jednog gosta.
– E, ti misliš da sam ja ćakulona ko ti. Govorim ti da je danas tliko svita na pazaru da je to čudo jedno.
-Je moj Toni, Leon govori istinu, nema šta nema za prodaju. Kumpiri iz Raškog polja, žabe friške iz Vinjana Donjih, raka ima iz Vrljike, pršuti iz Podbablja, sir iz Duvna, viruj mi, diga bi mrtva čovika iz groba samo da ga okuša, uključi se u razgovor šjoj Jozo.
-Tebi je sve lipo kada je spiza u pitanju. Ne tribaju ti oči, ti samo pomirišeš i čuješ na kilometar o kojoj se spizi radi, odgovori šjor Toni Jozini, poznatom imotskom postolaru i vrhunskom pivaču.
-Zajebaji se ti, zajebaji. Ajde ostavi tu britvu, pa ajmo do Domljanove kuće, pa ćeš vidit. A da vidiš skaline, sve puno svita do Bazane. Unde kod Šantine konobe domaće kokoši, mora bit da ih je donio onaj Sekulović iz Gornjeg Prološca. Ma, da vidiš. Svaki pivac da ti pamet stane. Već ga zamišljan u roštijeri s desetak kumpira, unese se u razgovor šjor Jozo Težulat kojemu je spiza bila na prvom mistu.
I nije tribalo puno da se šjor Toni nagovori, pa zatvori brijačnicu, stavi na vrata obavijest „Vraćam se čim naoštrim britvu”, pa on Leon i Jozo krenu put pazara, a već kod Boškove kavane gužva. Tiska se narod, srida je u Imotskom. A srida u Imotskom, to vam je kao neki sveti dan, di se okupi mnoštvo svita, tamo od Duvna (Tomislavgrada), pa do Ljubuškog, od omiške zagore, Sinja, sve tamo do Ravče i Vrgorca. Svak donio nešto za prodat. A nema šta nema. Od dobre spize, do rukotvorina vrsnih imotskih tkalja, vrsnih kovača, stolara, tapetara. Veliki sajam na otvorenom.
I tako ti naša trojka krenu ispod Volta, zadržaše se kod gradske ribarnice. Ostalo još samo malo skuša i srdela, sve se prodalo.
– Pa di ti je riba, pita Leon, starog ribara Antu iz Podgore?
– Otišla moj Leone, otišla prije sedan uri jutros. Znaš da se u petak posti i da svit kupuje.
– A jel bio koji zubatac, orada, imaš li išta ispod stola? – znatiželjno upita šjor Jozo.
– Uzela gospoda, uzela, rezervirala još prošle sride, a fala Bogu, znaš ko je i kupio – kaže ribar Ante.
– Zna on, banut će im na vrata odma iza podne, našali se šjor Toni na račun Joze.
I tako naša trojka obiđe Pazar i šjor Toni se uvjeri u bogatu srijedu. Bilo je i drva, bez obzira što bijaše rana jesen, Ikić prodava vodu iz jednog sića, u limenom lončiću. Nije se pitalo ko je prije pio. Dinar lončić, pa pij koliko oćeš. Ako nestane vode Ikić na Sučića čatrnju, nalij vodu i prodaji.
Iz Hercegovine tkalje donijele zobnice, štrace za isprid vrata, pregače, jačerme, oni iz Vitine donijeli jabuke i kruške, oni iz Duvna i Vira dobre pršute i slaninu, oni iz Zagvozda glinene posude, čanjke, pjate, odakle svit može štogod i poist. Oni iz Nebriževca još uvik dobar fažol i ono malo pamidora što je ostalo. No, slatki su ko cukar.
– Eto moj Toni, nisi se virova, kakva je danas srida u Imotskom, ja je ovaku ne pamtim, veli Leon.
– Ma to ti je do sljedeće sride kada će biti još više svita, veli Toni. Znaš da je svaka srida ima desetak godina sve bolja i bolja. A prema mojim prognozama, ode danas ima deset iljada ljudi.
– I više, veli Leon.
– Sada vam virujem, reče šjor Toni i sva trojica se uputiše u njegovu brijačnicu. Ispred nje već veliki red, čeka se na brijanje i šišanje, jer srida je u Imotskom, svatko ima posla i priko glave.
– Leone, ne zaboravi ti i Jozina doći prid večer da zapivamo.
– Ma dašta ćemo nego doći, u glas rekoše Leon i Jozo.
