Ja se cili život bavim planinarenjem i skupljanjem trava. Obašla sam cilu Europu. A već s 5 godina san znala sve trave. Otišla bi u brdo, nabrala trave, pa odnesi jednome čoviku. A on bi meni da šaku bombona. Kad bi došla doma, mater bi poludila i vikala bi me. Uzme one bombone pa sve baci u vrtal. Ona se bojala da će me izist zmije, da ću svratat di u jamu. Radila sam u Dalme, Prime i u kampu u Omišu. Znala san od svih jezika po 10 -15 riči, onda bi se lako snašla s Talijancima, Nijemcima, Englezima. Posli posla bi radila čajeve, kreme i kapi od trava. Pomogla san puno ljudi. A pišen i pisme. Mogu li vama jednu kazat?
Majko mila, majko draga,
kad san iša sa tvog praga,
suza moja kapala je, duša moja plakala je.
Mislio sam biće lako,
ali vidin nije tako.
Ovde mi je kora tvrda,
bez mog mora, bez mog brda.
Noći mi se stisnu grudi,
gorka suza mene budi.
Misao me jedna prati,
ajde nazad ti se vrati.
Ti se vrati dok si mlađi
dani će ti biti slađi,
rana neće bit duboka,
nestat će ti suza s oka.
Zemlja će ti biti laka.
tu ti ležu did i baka,
mnogi tvoji pradjedovi,
tu su tvoji korjenovi.
Živit ćeš ka nigdi drugo,
baš te briga koliko dugo.
Na ‘voj stini i svom pragu,
ljubeć’ svoju zemlju dragu.
Ti si mali cvijetak u velikom gaju,
na pustoš i tugu vjetrovi ne haju.