Dalmacija. Sunce, more, kamen i cviće. Da, da, cviće, i to ono mirišljivo, iskonsko. Cviće uz modrinu Jadrana, cviće iz kamena Zagore. Tko voli cviće, kažu, voli život, voli ljude, voli lipotu. I nema ružna cvita. Može ono samo mirisati ili ne mirisati. Cviće naše Dalmacije, one primorske i one zagorske, svako na svoj način, odiše lipotom.
I zato ga je naš čovik volio od pamtivika, družio se s njim, tetošio ga, zalivao vodom i ljubavlju. Nisu uzalud naši stari govorili da s cvićem triba pričat’, milovat’ ga u rano jutro, zalivat’ pridvečer. A priča je prisnost, veza. Sadilo se, raslo, uzgajalo, bralo i zalivalo u posudama, u pitarima. A pitar, vele jezikoslovci, stara je rič za posudu u kojoj se uzgaja cviće. Bio je, i još uvik je, neizostavni detalj mnogih dalmatinskih skalina, solara, prozora, zidova, balkona, čatrnja i gustirni.
I ovu malu priču o pitarima zaustavih u Imotskom. Mediteran iza Biokova, kamena skalinada, ispod volta klapa piva. I na svakoj ćoši pitar s cvićem. Rusulica, masliđan, điran i hortenzija, tulipan i jorgovan, smilje i bosilje, garifuli i šparoge. Onako zelene s kosom poput nekih zelenih vila iz ditinstva. Pa opet pitari puni maćuhica, ljubičica, čuvarkuća, oleandri rascvitani, lavanda. Blagodat za oči i nos.
I da konačno kažem i ovo. Nema prozora, nema terase, nema zidića, dvorišta u starim kućama grada Imotskog, a da iz njih ne vire pitari. Svakakvi. Žuti, zeleni, modri, drveni, plastični, zemljani. I iz njih cviće. Od prolića ranog pa do kasne jeseni te prozorske poete skladaju svoje pisme, priče, razgovaraju s ljudima. Prenose im samo i uvik pozitivne vibracije.
I ako kojim slučajem niste baš veliki ljubitelj cvića, dajte, jednom, nabavite pitar i posadite u njemu cviće. Bilo koje, tek da mu udahnete život. A on će vam vratiti, pričom i lipotom. A vidit ćete kako pitari znadu skladati stihove. Tihe, nečujne, a nevjerojatno prisne. Pitari – prozorske poete.
Braco Ćosić
